Иван Горан Ковачић
Иван Горан Ковачић (Луковдол, Лика, Хрватска 21. март 1913 — Врбница, Фоча, БиХ 13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.
Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн). Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом „Лирика“ 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент филозофског факултета у Загребу, али је касније студије напустио.
Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.
Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.
Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела „Дани гњева“. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.
Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана. Познату поему “Јама“ написао је у партизанима. Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јуна 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:
„У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум.
Љети вјечни вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступни бријег.“
У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вахлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина. Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима, припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“.
За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преводено на многе језике.
О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.
Дела:
Поезија (1932)
Дани гњева (1936)
Огњи и роже (постхумно објављено)
Свети псовач (постхумно објављено)
Есеји и оцјене (постхумно објављено)
